...Rubikon

Ima dana kada se sve kockice slože

istrčim iz kože, kao psovka sa jezika sletim

digne se prašina, vetar zaore oblake

svako čudo za tri dana

...nemiran kao prolećni lahor noćas zaobilazim prostor i vreme. U jednom dahu prevario sam sve zakone fizike i jedina stvarnost, jedino ovde i sada jeste ritam tvog disanja dok zakopčana u san privijaš ledja uz moje grudi. Znaš li da ti je vrat dug tačno tri poljupca i dva kratka uzdaha izmedju njih? Nisam još uspeo da izbrojim koliko imaš osmeha jer svakim prekineš nit stvarnosti i uciniš ovaj svet sjajnijim. Evo me tu, na granici svetlosti i senke, stojim i čekam da me uvučeš u san kroz odškrinuta vrata, baš kao sto si ušla u moj život....

   Pojavila se iz hladne zime, nenadano, kao što uglavnom i biva. Virila je ispod kaputa crvene boje kao iz nekog drugog sveta, širom otvorenih očiju ispisivala note u hladnom vazduhu. Pisala je priču a ja sam čuo muziku. Razumeli smo se.

   Ostala je tu u proleće, sa rukom zavučenom u moju, prepletenih prstiju poput ukrštenice. Oprezno, poput srne, spremna za beg na prvi pucanj, takla je neke stare ožiljke i rekla kako želi da postanu njeni. Sevne ponekad ona stara gorčina, ne da se tako lako. Ali, sve redje. Sve manje mi smeta. Ne prodire više toliko duboko i bolno. Svet dobija boje radjanja i klija, klasa, mrmori kao planinski potok ušuškan u stenu, pronalazi put kroz kamene oštrice ka nekoj novoj dolini, da postane sila i ostavi trag. Nečujnim korakom hodi uz mene, tako svoja a opet pomalo i moja, dovoljno da budem sit i čio i nikada više ne poželim da ostanem sam...

...nestvarna poput vremena i prostora noćas si odjedrila u neki lep san koji te kao magični ćilim doneo meni, da otvoriš oči u moje oči i spustiš usne na moje usne. Diši sa mnom....

Šator od zvezda-Dom

smeh i žubor reke

flert vodoskoka i mesečine

u senkama ševara

opevaće noćne ptice

Sedim u svojoj duši

kao veslač u čamcu

oplivaću svet dubokim udahom

premoriti mora ili im se dati

udaviti se u vrču vina

slatkog kao tajna

gorkog kao izdaja

Ogrej se na mojoj vatri

odsanjaj san na jastuku od Nesna

širem od Svemira zajedno sa mnom

otpij sa izvora moje duše

tek toliko da utolis zedj!

Ostavi za žedne što stazom dolaze

Ja cu te zauzvrat pustiti da odeš.

Ispraticu te u zoru

osmehom od svih onih reči

koje izdajnicki zastanu u grlu

Idi bez osvrtanja

znaš da imaš gde da se vratiš

ako ikada ponovo poželiš da me nadješ

da otpiješ još jednom sa izvora moje duše

dosanjaš san na jastuku od Nesna

širem od Svemira

zajedno sa mnom... 

   Želim da se zahvalim Čoveku koji me je uputio na ovo mesto, da podelim što imam sa onima koji hoće da čuju. Posle izvesnog vremena, padovi, odlasci i vraćanja učiniše me ne toliko zatvorenim koliko opreznim. Da mogu živeti hiljadu godina iskoristio bih vreme da naučim sve što sam ikada želeo, lagano, temeljno, u ritmu svoje duše. No, kako se to neće desiti iskoristiću ovo vreme koje mi je dato da uzvratim, dam ono najlepše iz sebe. To neće biti usmeren proces za koji sam već empirijski ustanovio da nije delotvoran a u nekim situacijama nosi obeležja zle kobi. Jednostavno, raširio sam ruke i zakoračio, bez straha, želja i očekivanja. Nosim tugu kao podsetnik, osmeh kao pozdrav, pesmu kao znak raspoznavanja i vreću punu sitnih darova za svu veselu decu koju srećem na ovom putu. Hvala još jednom Stepski Vuče, za ovaj divan i nesebičan dar!

Drugujemo, Vetar i ja

stari poznanici, večni saputnici

ispijamo vino iz vrča sudbine

upredeni u šapat na krovu sveta

Omadjijani harmonijom reke i obale

spašavamo Mesec iz mreže ribara

Daruje nas biserima majka svih zaborava

raspredena u Zvezdane struje

Kad zasja plamen na nekoj strani sveta

sva slova u kalendaru

od stida, sreće ili možda samo vina

dobiše crvenu boju